Roditeljska ljubav ili povezivanje?

45126 просмотров

Imam lose novosti: Ljubav premo dece NE POOSTOJE! Ili Kao roditelji onesposobljuju svoju decu

 «Omladina nije ista kao pre», — zali se stara generacija. Ako izlaziti iz ove poruke stvara se utisak da nas svudu okruzuje feminizirani muskarci, zavucene u svom virtualnom svetu "ajtisniki", emansipirani histericni devojke, koji mastaju samo o tome, kako se udati za bogatog tapicu. Vec ne pricamo o alkoholicarima i narkomanima. Nacija se degenerise? Naravno da ne. Ali pitanje pravilnog vaspitanja dece je sada posebno aktualno.

Ne znas gde da gledas - toliko ima razlicatih "progresivnih" metoda. I roditelji upadaju u krajnost. Jedni dozvoljavaju svojoj dece absolutno sve a posle se dive da punoletne dete uopste nije sposobno za zivot. Druge suprotno se trude da ga opterete podpuno da bi izvukli iz deteta sve talente i ne razmisljaju o tome, sto dete fakticki gubi nema detinstva.

I u prvom i u drugom slucaju nameravanje roditelja su najblaze ali

oni vole decu toliko, da ne primecuju kako ih kvare.

A da li postoje ZLATNA SREDINA?

Na to pitanje odgovara Andrej Meteljskij.

Doktor pediatrije, psihoterapeut za tinejdjere, seksolog, gestalt-trener, sertificirani trener INTC, osnivac Instituta Savremenog NLPa. I jos mnogo regalija. Razgovor sa njim je jako tezak. Probajte nasebe njegove misli i iskustva..... Sigurna sam da pogledate zivot sa druge strane. 

— Pocinjemo od glavnog. Da li zaista kvarimo decu svojom ljubavju?

— Da bi se snasli u ovom teskom problemu ajde da se opredelimo sa baznim pojmovima. Ocekujem da mnogim roditeljima bice tesko da ih prihvate, sigurno nece im biti prijatno. RODITELJI DECU NE VOLE!!!!! Ono sto se podrazumeva kao "ljubav premo dece" u zivotu i u psihologije je "vezanost" Ljubav je neko unutrasnje stanje, koje prosto postoje. Ja mogu ga samo osecati, ali ono nije usmereno na nekoga ili na nesto. A znaci Ljubav ne moze da bude premo nekoga ili necega. Zato mi u toku citavog zivota dozivljavamo vezanost sa decom , isto kao vezanost sa alkoholom, cigarama, autom, i t.d.  Roditeli ne vole dete, roditeli vole SEBE u detetu. Svi smo tezimo ka tome da nase dete postalo uspesno u tim sferama, gde nismo se pronasli. Kakve igracke kupujemo dece? Najcesce one, sa kojima nismo igrali u detinstvu. Isto volimo auto i doteramo ga sa spojlerima, tuningama, hvalimo se prijateljima :Vidi kakva kul kola imam!" Isto tako volimo supruga ili suprugu, i nije posebnu osobu, a sebe u njoj: "Pogledaj kakve noge ima moja riba! Pogledaj kakva sgodna zena sa mnom. Nije ona takva, ja sam kul!" Naravno je to preterivanje. Ali...

Da bi zavoliti dete, pre svega treba se nauciti voliti SEBE. Delimicno je dosta izbijena recenjica. Medjutim daleko ne svi razume njenu dubinu. Problem je u tome da skoro svi sebe ne vole. I ovde se desava paradoks: kako moze voleti nekoga, ako jednostavno nemas modela ponasanja? Zavoleti sebe znaci tacno shvatiti svoje stvarne potrebe i ne zamenivati ih laznim zavisniostima i surogatima.

Naprimer: imam potrebu u paznje. Idem da trazim paznju. A ne zamenjujem alkoholom i cigarom. Ako krenemo da trosimo novac, znaci da podsvesno osecamo nedostatak samo-ljubavi i pokusavamo taj nedostatak surogatno nadoknaditi. Ako ja sebe iskreno volim , mene, po velikom racunu, prakticki nista ne treba. I to je cinjenjica, koja je blizka ka istini. Buda je rekao da covek od rodjenja ima sve sto treba.

(JA IMAM SVE STO MI TREBA!!!!!)

Evo vam jos jedan neprijatan fakt. Ljudi zure da rode decu sbog straha od smrti. Da bi se nastaviti u njima i dobiti "surogat" besmrtnosci. Bas zato pocinemo da ludo vilimo decu pored njihove volje. Vodimo ih u absolutno za njih nije interesantne dosadne treninge, studije, mucimo ih totalnom kontrolom. I kao da volimo da bi su bila uspesna, u stvari nije to tako. Za to sto ako gledati nepristrastno, pokusavamo da zamenimo svojom vizijom njihov unikatan zivot. Mi ne mozemo da priznamo sebe, da moj sin ili moja kcerka je absolutno posebna osoba, i ocajnicki zelimo da vidimo u njima produzetak sebe volenog (ili nevolenog?) Mi smo spremni da onesposobimo detetu njegovu dalju sudbinu, dabi makar za malo da produzimo postojanje dela sebe kao licnosti. 

— Nekako ova tema od pocetka se zakomplikovala do svemirskih velicina....

— O velicinama se zamislite na obicnom primeru. Kad vi stupite u bilo koji kontakt sa detetom, pitajte sebe. "Da li ovo sto radi se radi sbog toga, da bi on(a) bio(la) uspesan(na) ili za to sto bi ja sam zabavila svoje ego?U stvari ovo je jedino pitanje, koje treba sebe pitao svaki roditelj, kad se bavi vaspitanjem. Mislim 80-90% od nas ce naci u sebe snage da bi priznali da u prvom redu mislimo o sobstvenom spokojstvu.

Pocinimo od jednostavnih stvari. Kad nase dete 3-4 god. se penja na tobogan i ljuljasku mi stalno ga kontrolisemo i branjimo. Sbog cega? Prvo sbog sopstvenog spokojstva. Da, dete moze da padne i bice mu bolno. Ali to njegov zivot. Kako drugacije on moze da dobije predstavu o svetu i okolini ako ne nabije modrice i cvorige? Naravno sve je dobro u razumljivim granicama. Zamo kakva dejstva mogu da dovedu do trauma i ta dejstva upozaravamo. Ako postujete svoje dete, takvih zabrana nece biti puno.

— A kako je majcin instinkt? Srce, koje boli za svoje dete?  

— A o cemu ja pricam? Nije o detetu, kako vi mislite, a bas o srcu, koje boli. I o nametanju zivota na svoj nacin svom detetu. Roditelji kao da bolje znaju sta treba detetu (ti si gladan, - nisam - jesi!) A to nije tako! Svako dete se radja  kao posebna licnost, koja ima svoju misiju na ovoj planeti, svoj zadatak. Mi ne mozemo da znamo tu misiju, ali tvrdoglavo vaspitujemo deteta.

Ljubav premo detetu podrazumeva POSTOVANJE! Ja postujem negovu odluku. Da ja mogu da predpostavim da je ova odluka ce dovesti do losih posledica i ja cu da upozorim ga o njima.

— I dozvolite da bira?

— Opet greska. Glavna greska. Dozvoliti da bira je opet nametanje. Ponavljam - Ja postujem njegov izbor.  

— Dete kaze: «Dosadila mi je skola, necu da pohadjam tamo…»

— neka ga!

— A vi mozete da zamislite posledice?

— Da, imao sam takvih tinejdjera. Oni su svesno odbili skolu i ja preporucio roditeljima da ne cine prepreke u tone. Naprimer, decak je bio los djak, u svakom razredu po 2 godine, tukao se u razredu, bio je nekontrolisan. Posle naseg treninga majka je dosla kuci i predala mu odgovornost za svoj zivot. Rekla mu je "radi kako tebi odgovara". On u taj dan je napustio skolu. Za nedelju dana je nasao posao. Nakon mesec dana je predao papire u vecerju skolu. Radio je, dobro je zaradjivao, zavrsio skolu odlicno. A sada on je najpoznati reditelj u Moskvi. Njemu su predali odgovornost za svoj zivot i on ga isgradio kako je hteo.

— To znaci da roditeli djabe misle da oni mogu da budu "ogranicujuci faktor"?  

— Ja mnogo godina radim sa porodicama, roditeljima i decom. Mogu da kazem, ako deteta postuju i razume da treba mu dati pravo na sopstveni razvoj, on uvek ce da bude genialac, tvorac, fleksibilan. Pametni roditelj treba da bude vrlo pazljiv, posmatrati, sta zaista treba detetu. Ako moj sin je voleo u 2 godine da sedi u mojim rukama i da broje kola na putu, ja sam stajao po 20-40 minuta, jer sam shvatio da u buducnosti to ce nesto da znaci za njega. Kad je krenuo u 1 razred vec brojio u umu komplikovani brojeve.

Neko od roditelja zabranuje da dete trci ceo dan sa stapom ko budala. A to je sjajno! Setite se sebe u detinstvu! Nadjeni stap za deteta je ceo svet! Koplje, puska, volan, kormilo i jos mnogo drugo, gde je usmerena njegova fantazija. Zasto mi nateramo dete, koje je naslo stap na ulice da odmah ga baci? On zahvaljujuci tom stapu ce graditi svoj svet, stvarati i razvijati svoju fantaziju i intelekt.

Mir psihologije dece je uopste vrlo interesantna stvar. Recicu vam da duhovi ili nepostojaci prijatelji sa kojima komunicira dete nisu gluposti! Zasto mi ih kategoricno ubedjujemo da svega toga nema? Za deteta ima! On zahvaljujuci ovim fantomima metaforicki se razvija, uci se, oslobadja se svojih strahova. Cak i ja kao psihoterapeut daleko nije uvek znam kakav problem sada resava mozak deteta, kad izmislja sebe nekakvih saveznika.  

— A nece da preraste postovanje izbora u sve dozvolenost? 

— U psihologije postoje pojam unutrasne i spoljasnje referencije. To su polarnosti, koji smo izgradjujemo u svom sistemu vrednosti i sistem vrednosti, koji deluje na nas spalja. Deteta treba nauciti unutrasnjoj referencije. Kad on skupi informaciju unutra, on treba nauciti da donese odluku samostalno. A naucioti tome on moze uz praksu samo sa osecajem slobode. Evo primer, opet iz mog zivota. Svom sinu ja dajem djeparac. Kupovali smo kolaci. Vidim da on zeli i da kupi samostalno i da izbroje novac u svom novcanjiku. Prodavacica kaze "Pogledaj ovaj kolac je mnogo dobar". Sin je podigao oci i rekao je "Hvala, ali ja znam da citam..." U taj trenutak sam shvatio da radim sve pravilno, da sin ima unutrasnju referenciju. I cak neko mu ponudi drogu, odbice to, jer je naucio da odlucuje za sebe sam.

Unutrasnja referencija daje vrlo mnogo i ponekad absolutno neocegledne stvari. Naprimer dozvoljava ostati zdravim. Prosto ne zavuciti naprimer na reklamu gripa. Kad ja radio kao pediatar primetio sam interesantnu tendenciju: epidemija gripa je pocinje nakon nedelje kad u novinama i medijama prodje "reklama" antigripoznih sredstava. Ljudi bez unutrasne referencije vec spremni za grip, citajuci simptome. I evo je - pojavljuju se bolest.

Unutrasnja sloboda podrazumeva odredjene granice. Jeste secate pravilo zivota hipija u 70-h proslog veka? "Radi sta ti se svidja i ne smetaj drugima". Na moj pogled je vrlo dobra misao. Detetu treba objasniti da je njegova sloboda se zavrsava tamo, gde pocinje sloboda drugog coveka.

— Sada je vrlo popularan tibetanski model vaspitanja deteta, koji glasi, da do 5 godina se obracate sa njim kao sa carem, od 5 do 10 kao sa robom,  od 10 kao sa ravnim. Vremenski granici mogu da se pomeraju, ali ideja je jasna. Sta vi mislite o tome?  

— Ovde treba shvatiti  da u nekim pitanjama kod deteta nema baze na koju on moze da se nasloni da bi doneo odluku. Zato treba se zapitati: pre toga kad budem sve dozvoljavao, dali sam mu objasnio sta je pravilno, a sta nije? Da li ste izigrali ove situacije, ispricali o posledicama bilo kojeg postupka? Ako niste stvorili bazu, ako ste preskocili ovaj redosled, onda unutrasnja sloboda moze da se izraste u svedozvolenost.

U stvari ovo je velika nevolja. Roditelji cesto pricaju o problemima u komunikacije sa decom, a uz to oni sami ne komuniciraju sa decom. Moja pozicija je vrlo jasna. Sa detetom treba razgovarati kao sa ravnim od prvih minuta zivota. I nemojte da mi pricate da "sjusjukanje" je manifestacija neznosti. Znate kako deca razume da je volje? Samo na jedan nacin - preko ociju. A sada pitanje roditeljima. Koliko cesto komunicirate sa decom , gledajuci njima u oci sa ljubavju? Veci deo druzenja izgleda ovako. Dete nesto prica na svom jeziku a mi njemu odgovaramo preko ramena. Uz to fizicki se nalazimo na raznim nivojima. Dete nize, mi smo vise. O kakvom ravnopraviju i uzajamnom razumevanju mozemo da pricamo? Zasto se vi divite da na kraju krajeva dete prestane da vas cuje?

Idemo dalje. Ajde da razmislimo: kad vecina roditelja gleda u oci detetu? Pravilno - kad ga grde. "Uradio si nesto, sada gledam mi u oci!" Najvazniji kanal komunikacije i poverenja se pretvara u alat za potiskivanje. Logicno da posle toga kod sebe na razgovoru, na ulice - pa svuda, ja vidim ljudi, koji se trude da se ne pogledaju sa tobom u oci. Izbegavaju gledanje u oci. To ide od detinstva. Kanal je zatvoren. I jos gore - stvoreno je negativno sidro: "Ako me gledaju u oci, znaci sada budu izlagati"

Ako grdite deteta, okrenite se.

A sada prakticki savet. kako se stvara osnova za donosenje detetom odluke? On pita, vi se spustate do nivoa njegovih ociju (ili dizite ga do svog nivoa, naprimer na sto) i vodite ravnopravni dialog.

Kad sam radio psihoterapeutom u dispanseru cesto sam gledao decu koji se mucaju. U 80% slucaja sam mogao fakticki da pomognem isto jednostavnim savetom. Ako se dete obratilo vama - bacajte sve i slusajte ga pazljivo. U taj trenutak za vas NISTA VISE NE POSTOJE!

Mucanje je cesto nije strah kako pricaju babe, kojima treba da zarade novac, nego nezadovoljstvo deteta komunikacijom. On hoce da donese do roditelja misao, da ih pita, a nega niko ne cuje. Ili cuje, ali samo pocetak reci (najcesce). I dete pokusava sto brze da stigne da izrazi sve i prica sve brze, ali njegov glasni aparat nije se formirao do kraja. I dete pocine da muca. I dalje sve po krugu kao grudva snega. Dete muca, prica sve sporije, a roditelji jos manje ga slusajui tako dalje.

Tako u vecine slucaja roditelji, kojima dosta mudrosti i stpljenja ispunjiti ovaj jednostavni uslov resavali mucanje maksimum za mesec dana.

Deca ne prica gluposti. Oni su mudri i ja jako preporucujem pazljivo slusati ih. O kakvoj ljubavi mozemo da pricamo ako mi ne postujemo njegovo misljenje, njegove misli, njegov svet! Neka nam se cini da sve, o cemu pita dete je banalnost. Pamtite da za njega svet je serija otkrica. Ne stavite u glavu "UCITI", koncentrisite svoje snage na "SLUSATI"

— Kakvi priznaci u ponosanju deteta treba da nateraju roditelja da se brinu?

— Bilo koji. Mene plase da u nas prosvetni vek mnoge roditelji misle da nervni tik, enureza, mucanje i t.d. su bolesti koji nemaju veze sa psiholoskim zdravljem deteta. A ja sam siguran da bila koja bolest deteta je razlog za oitanja: "Sto ja ne tako radim? Sta se desava u nasim odnosima?" U vecini deca su vrlo zdrava i snazna stvorenja, koje ulaze u bolest pervenstveno sbog psiholoskih problema.

Naravno da uzbunljivi simptomi su bilo koji stvari ponosanja, koji izlaze van granica pravila, koji su priznati u drustvu. U stvari, ako si nesto primecijes kod deteta uzbunljivo vec treba se obracati specialistu za istrazivanje situacije.

— U stvari kod specialista treba se obratiti svima roditeljama? 

— Da. A sve je sbog toga da kod nas u drazavi nema instituta pravilnog vaspitavanja, kod nas ne uce kako treba biti roditeljima. Zato sve greske, koji su bili u odnosima sa nasim roditeljama mi prebacivamo na nasu decu i plus dodajemo svoje. I vecinom raditi sa psihiatrom treba bas roditeljima, a nije deci. Za mnoge godine mog rada u decjem tinejdjerskom psihiatrickom dispanseru redko se desavalo da u slucaju poremecaja treba raditi sa detetom. Cesce dosta je bilo korektirati ponosanje roditelja. Dete je sijalica, indikator toga sto u porodice nije sve u redu. Nema smisla ga leciti dok nisu se promenili uslove u porodice.

— Da li moze roditelj da pogleda svoje postupke nepristrasno i korektirati nesto samostalno?

— Naravno da ne. Sistem ne moze promeniti sam sebe, njega menjaju samo kad izadju van nega. Idealno resenje je rad sa nastavnikom, specialistom. Kao varianta obratite se coveku koji zasluzuje vase poverenje i koji uspesan u komunikacije sa svojom decom. 

— Koliko deci vrt i skola pomazu u vaspitanju dece?

— Nikako ne pomazu. Mi smo roditelji, vaspitatelji, ucitelji vec odavno se sbunjili i zaboravili dve jednostavni stvari. Skola i deci vrt uci, a porodica vaspituje. I ove dve sfere ne treba da se ukrstavaju. I licno sam siguran da je skola nema nikakvog prava vaspitavati vase dete. A vama ne treba da se baviti njegovim domacim zadacima. Ja sam se odstranio od procesa ucenja i kako pokazuje praksa to je vrlo vredi.

Ja ne govorim da podpuno ravnodusan sta se desava kod deteta u skoli. Ako on zamoli me o pomoci sa domacim zadatkom ja cu da mu pomognjem kako mogu. Ali samo u takvom slucaju. I ja sam naucio sina, da u svetu postoje uslovnosti, koji nama treba da ispostujemo bez obzira koliko god idiotske su bili.

I dodacu da na roditeljski sastanak ako idite, onda idite sa detetom obavezno. Ovo je njegovo ucenje, njegov zivot, njegove probleme. Kako moze o njima diskutovati bez onoga, za koga su najbitnije?

Skola i deci vrt osim obrazovanja delimicno ispunjavaju jos jednu funkciju - socializaciju deteta. Oni daju model komunikacije sa drugim ljudima, drustvom, autoritetima. Mnoge modele, koji se grade u nasim ustanovima obrazovanja ja ne racunam zdravim i normalnim. Zato kompromisi sa skolom treba da imaju maksimum formalni karakter.

— Roditelji vrlo se plase da njihovo dete ce upasti u lose drustvo. I kao rezultat kriminal i droga. Ima li prakticke savete, koji smanjuju ovakve rizike.  

— Ako takva pitanja se pojavljuju onda ste vec stisnuli svoje dete podpuno. Podpuno potisnuli njegovu licnost. Setite se o cemu smo govorili ako vi vaspitujete kod deteta unutrasnju referenciju. Onda u bilo kojoj kompanije on ce biti LIDER. I nema uopste potrebe za strah odnosno toga sto neko ce delovati na nega.

Ako unutrasnja referencija odsutna, jedino sto ja mogu da predlozim, to su treninzi sa profesionalama. Vama treba se nauciti da prenosite detetu odgovornost za njegov zivot. Onda, kako gpovori iskustvo, sve ce da normalizuje: sin ili kcerka pocine da mislje o posledicama. I u tim slucajevima oni napistaju losa drustva. 

I pamtite da droga u zivotu deteta se pojavljuje onda, kad odsutno uzajamno postovanje u porodice i ima pokusaj totalne kontrole sa strane roditelja. Jer ovi koji prodaju drogu ciljno traze bas ovakvih problemnih tinejdjera i predlaze njima "slobodu". Kako uvlace u narkomansku ekipu i u sekte? Ceveku kazu: "Ovde ce ti prihvatiti takvim kakav jesi". Zamislite kako to strasno zvuci za roditelje? Znaci oni svoje dete takvim ne dozivljavaju? A izgleda tako i jeste! 

Za nekoga je novost da posle 5 godina dete je formirano i delovati na njegov karakter mi mozemo vrlo indirektno. Sta da radimo? Prvo: apsolutno ne vredi ispitivati osecaj krivice povodom izgublenih mogucnosti. Primite situaciju filozofski (cak i karmicki), jer sve sto vi ste mogli da uradite, uradili ste. A sada prenosite svojoj dece odgovornost za sopstveni zivot. Radite to korak po korak, ako se bojite odmah. Znaci ako ste preneli odgovornost za pranje posude na nega, njegove tanire, case, solje i dr. Vi vise ne perite! Ako ste preneli ciscenje njegovog prostora (sobe) na njega, vi vise ne gledate tamo sa ciljom da proverite prisutstvo haosa i ni jednom vise ne pomenite o ciscenju!!!

Na pocetku ce biti haos. (provereno je!) Prvo vreme zivot ce vas da ispituje, koliko iskrene ste preneli odgovornost? I kad razumevanje stvari dodje, da sve je to ozbiljno (obicno to se desava u toku od 2 nedelje do mesec dana), dete donece odluku, kako ce ziviti dalje. Ako dugi delove stana (kuci) budu cisti i uredni, a posuda je oprana, sa 100% sigurnoscju mogu da utvrdim da jednog dana se desi cudo i vi cete da vidite u sobi vaseg deteta promene na bolje. Moguce, da to ce biti sasvim drugi red, njego na koji ste navikli, koji nije blizak vama. To ce biti NJEGOV RED, i u njemu detetu ce biti komforno. Ali ovo je bas ono sta smo hteli da postignemo.... Zar ne? 

(Moja primetba: od detinstva nikad nisam pogledala skolsku torbu svog deteta - rezultat: na pocetku je bio haos, za sto vise puta dobijao primetbu od nastavnika. A ja sam mu vise puta skretala paznju, da to je njegova torba i za nju on snosi odgovornost. Sa vremenom on se naucio podpuno da brini o sadrzaju torbe SAM. Od prvog razreda nikad nisam kontrolisala rad domacih zadataka. I on se sa vremenom naucio da snosi odgovornost za rad dom. zadataka SAM! I tako u mnogim stvarima, i za sredjivanje sobe isto. Isto je bilo sa budjenjem u skolu i t.d. Slazem se - nije to lako za majcino srce.... Ali jako korisno i splati se!!!!! REZULTATIMA!!!!! )

U nasej radionice Majstor Zivota detalno pricamo o odnosima roditelja i dece. 

Ako imate pitanja i zelite da dobijete konsultaciju kontaktirajte

email: vpchesh@gmail.com

Tel. +381659636300